Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika

Ljudi, imamo veliki problem

10 nov

Za JPF Bilten reditelj Igor Vuk Torbica govori o iscenaciji "Tartifa" u kojoj je Dorina jedan od glavnih likova i zašto nije išao do kraja i napravio predstavu koja bi se zvala „Dorina“?
-Bez obzira na to što se mogu složiti sa tim da je ona jedan od centara cele predstave, ipak je Tartif mesto koje je, nažalost silom prilika, nametnuto kao tema i na kome se seku svi interesi i volje te grupe koju gledamo. Vreme je da lociramo probem, a heroji će nam se pokazati. Zato ostaje Tartif da svetli u mraku, a mi moramo da kažemo: “Ljudi, imamo veliki problem, a ne heroja“.

O tim problemima govorite kroz vizuru porodice...

-Zato što je porodica najmanje polje različitih delovanja, interesa i karaktera. Postala je leglo tabua, nekomuniciranja, neznanja i odbijaja da se razgovorom prevaziđe problem. Zato utočište tražimo van nje. Porodica je testo koje „vajaju“ društvene prilike. U jednom trenutku, kako sam negde pročitao, narod počne da liči na svog vođu i u tome je problem.

Ne odustajete od teatra koji nas se tiče, ali ni mi ne odustajemo da, u realnom životu, sledimo razne Tartife...

-Nažalost, a to pokazuje i ova predstava, neko će za to morati da se žrtvuje. Ljudi počinju da se menjaju onog trenutka kada shvate da postoji direktna opasnost i da ta opasnost ne preti samo onima koji deluju, nego i onima koji se sklanaju, jer postaju kolateralna šteta. Kada postoje žrtve, tada se pali alarm i u čoveku počinje da „radi“ nešto primarnije od savesti i odgovornosti, a to je instinkt preživljavanja. Nažalost, mi se kuvamo u situaciji u kojoj čekamo da prokuvamo.

Ko je Tartif našeg doba?

-U predstavi je to više nego jasno i to nije potrebno imenovati, jer bi to podredilo predstavu jednom čoveku. Ovo nije predstava samo o tom čoveku, nego o nama, i nije samo o diktatorima, već o svakoj mogućoj poziciji manipulacije ljudima i našem pristajanju na manipulaciju.

Scena u kojoj je mrtva Dorina ispod stola, za kojim porodica ruča i čiji članovi samo na kratko to primete podizanjem stolnjaka i nastave dalje, kao da se ništa nije dogodilo, užasna je metafora našeg društva...
-Ona je sve ono što nismo priznali i još uvek „ručamo“ nad vlastitom krivicom. Zato nam je i ručak takav kakav jeste. Ne tiče se to samo sedam proteklih godina, već mnogo, mnogo dublje istorije, dublje od ratova devedesetih. U ratovima devedesetih je „puklo“ nešto i zbog toga smo morali da čistimo „limfni istem“ i to do kraja, da ne ostane ni najmanja metastaza, koja može da dovede do ovoga što danas živimo. Kako to nismo uradili, mi i dalje „ručamo“ nad leševima i grobovima, kaže Igor Vuk Torbica.

Tekst i foto Nenad Kovačević, JPF Bilten.

Ceo intervju objavljen je u Biltenu br. 6 XXIV JPF "Bez orevoda"